Аустроугарски заробљеници у Нишу 1914-1915. год.

Бобан Јанковић – После славних победа на Церу и Колубари у Србији је било око 70.000 заробљеника. Више од 20.000 аустроугарских заробљеника је пристигло у Ниш од 20. децембра 1914. године, међу којима је било 10.000 заробљеника словенских народа. Kрајем 1914. године, ратном престоницом слободно се кретао велики број ратних заробљеника јер није било довољно чувара. Познати амерички новинар Џон Рид описао је шта је видео тих дана у Нишу: „Аустријски заробљеници у униформама лутају свуда и то слободно без страже… неки терају кола, други копају ровове, а стотине доконо шетају уоколо…“

Џон Рид је забележио и то да је на улицама Ниша сретао аустријске официре како пролазе у пуној униформи са сабљама.У 1915. години у Нишу је било већ 40.000 ратних заробљеника од тога 740 официра смештених у старим турским објектима на површини од 1500 квадратних метара.

Београдски дневни лист „Политика“ је у броју 4054 од 6. октобра 1915. године на другој страни дао један чланак о аустроугарским ратним заробљеницима смештеним у Коњичкој касарни. Наслов чланка је довољно говорио о стању заробљеника – „Заробљени Аустријанци боље су храњени него војска у Швајцарској“.

Аутор овог чланка је швајцарски новинар Пол Дибош који је боравио у Србији 1914. и 1915. године. Пре Политике, овај новински чланaк о стању заробљених Аустријанаца био је објављен у дневном листу Дер Бунд који излази у Берну.

Сваком  ко дође у Србију одмах пада у очи оно поверење које свак указује ратним заробљеницима. Док су они у Немачкој, Аустрији, Русији и Француској у хапси или се у најмању руку строго чувају, дотле се у Србији на сваком кораку сретају аустријски војници, који се потпуно слободно крећу. Далеко од тога да се према њима понашају непријатељски, људи шта више радо ћаскају са њима на улицама. Писац је видео чак српске редове у униформи како иду испод руку с аустријским заробљеницима. Последње недеље један од заробљеника учествовао је у фудбалу. Једног дана, наишао сам на једног заробљеног Аустријанца, који је у Министарству спољних послова пушио на степеницама своју цигарету не водећи ни мало рачуна о томе где се налази.

Заробљенички логор у Нишу броји 3-4000 становника. Они су већином смештени у пространим и светлим шталама коњичке касарне. Леже на доброј, потпуно сувој слами, која се мења сваких десет дана. Овде се два пута на дан добија меса, поред гриза, теста и пасуља и храна је свакако боља од оне која је прописана за наше војнике. Хлеб је сличан нашем, а онај који се даје болесницима бољег је квалитета.

Сваких пет дана заробљеници се купају или воде под тушеве. За време навале тифуса који је беснео у земљи то је чињено сваког дана. За време купања одело се дезинфикује, а затим се дели чисто рубље.

Заробљеници који су занатлије, могу слободно радити свој занат и ступити у рад код приватних лица, кој којих добијају стан и храну, уз то послодавци се морају обавезати да ће поступати са њима како ваља и да ће им плаћати по 60 пара дневно. Остали се употребљавају за грађење железница, поправку путева и одржавање јавних паркова.

Ти су људи уопште прилично утучени. Али то ваља већим делом приписати моралним разлозима: изостајању вести, oсећању бесправности, жалости због ропства и честој оскудици у патриотским осећањима и незадовољству својим ратничким позивом. Много је словена који су преко воље ушли у рат. Већина њих признала ми је, да хоће да буду Срби. Неки хоће да остану овде или да иду у Русију, али никако не мисле да се враћају у Аустрију.

Очевидно су ти људи пропатили од тешких оскудица. Нарочито болесници чешће нису имали ни оно што им је најпотребније. Али и Срби трпе оскудицу у свему. Српској војсци, у њеним баракама, ни близу није тако добро као заробљеницима овде. Ја сам видео много рањеника који би били срећни кад би се са њима поступало овако као што се поступа са њиховом аустријском браћом у заробљеничком логору у Нишу.

Сасвим је другачији положај официра. Они се доиста немају на шта да туже. Од 846 аустријских официра који су заробљени у Србији, интернирано их је 714 у Нишу. Влада и сама скучена у својој привременој престоници и у неприлици где да склони свој генералштаб, своје чиновнике, болеснике и рањенике, дала је заробљеним аустријским официрима зграду која најповољније лежи и која је у исто време једна од најпространијих зграда у вароши, једну сасвим нову пешачку касарну.

Заробљеници су према својој народности размештени по 20-40 у једној соби. Односи међу појединим официрима разних народности фактички су затегнути, те је долазило до спорова, који ће се повлачити и пошто се мир буде закључио.

У светлим и врло чистим собама касарне влада весео тон. Овде украшава један сликар – некакав резервни официр зидове фрескама, које опомињу на чувене чешке пејзаже. Taмо се један архитекта бави дрворезом. На другом једном месту удесио аматерски оркестар свој концерат. Сви се смеју, пуше, певају.

Свака народност има своју кухињу. Официри, који примају половину своје плате, као и заробљеници дају на исхрану, наређују по свом нахођењу шта да им се кува. У заробљеничком логору има чиста кланица и касапница.

Преко дана заробљеници смеју да шетају по свом дворишту или старог егзециришту. Ограда је од неколико летава којима је обележено двориште. Једна једина стража стоји колико тек да отклања досадне пролазнике. У једном углу подигнута је кантина, где официри купују дуван, ликере и предмете за тоалету. Формална мала задруга. Нарочито део места одређен је за играње на пољу, као фудбат итд. Сад се баш подиже место за играње тениса. За рђаво време удешена је читаоница. Тамо сам нашао француских и руских новина, романа од Дикенса, Золе, Толстоја, свеска немачких класичара и разна хигијенска дела. Скоро сваке вечери има позоришна представа. Овог дана кад сам ја посетио заробљенички логор, у програму су биле три комедије и музичке продукције.

Већина заробљеника је немачког порекла – Бечлија; потом има Мађара, Чеха, Хрвата, Срба и Словенаца. Словени су, свему судећи, најсрећнији. Однос који влада између заробљеника и официра, којима је поверено њихово чување, овде је срдачан. Али је зато требало много одлучности и добре воље од стране команданта логора потпуковника Јеврема Поповића. Испочетка су се дешавали догађаји који су давали повода најстаријим пуковницима да афиширају наредбу, у којој су опомињали своје подчињене да се добро владају.

То је оно што сам потпуно беспристрасно могао утврдити. Према ономе што сам видео, ја сам потпуно убеђен, да Срби, далеко од тога да рђаво поступају са својим заробљеницима, чине све могуће да им њихово ропство учине сношљивијим. Разуме се да је једна земља као што је ова, која је у три рата вођена узастопце, заморена, коју су сналазиле разне заразе, која је сиротна у зградама и која пре свега мора да мисли највише на своју војску, не може својим прековољним гостима давати још и западњачки конфор. Али ја држим да се иначе нигде не указује побеђеном непријатељу већа великодушност и да шрема њему има мање мржње него што је то у Србији.”

Интересантне податке о заробљеницима у Нишу дао је и амерички дипломата који се у Првом светском рату налазио у Нишу, Чарлс Вопик. У својој књизи Тајне Балкана издатoj 1921. године даје приказ ратне престонице Србије и заробљенички логор где су били смештени аустроугарски ратни заробљеници.

О квалитету исхране ратних заробљеника говори и податак да су имали четири кухињe где се спремала храна. Једна кухиња је била намењена исхрани заробљеника немачке националности, друга за исхрану Мађара и Хрвата, трећа за Чехе и Словаке и четврта за ратне заробљенике словеначке и српске националности.

Када је амерички представник обилазио заробљенички логор за доручак су официри имали: кафу, хлеб, супу. Ручак се састојао од говеђег одреска и салате. Овако богат мени официри су имали захваљујући томе што су добијали заробљеничку плату у износу од 3 динара дневно. У заробљеничкој кантини могли су куповати кафа, сир, алкохолна пића и дуван.

Заробљени официри су смели да шаљу једно писмо недељно. Неки од заробљених официра су исказивали своје склоности ка уметности, тако да су могли да се баве вајарством и сликањем.

Почетком 1915. године било је покушаја бекства четири заробљена аустроугарска официра, након чега су укинуте одређене привилегије, забрањено је купање у градским купатилима за заробљенике и до 19 часова морали су сви бити у заробљеничким логорима.

Интересантно је и сведочење Панте М. Драшковића, мајора, ађутанта регента Александра о односима међу заробљеним аустроугарским официрима: „У Нишу су били и заробљени аустријски официри. Било их је близу 900 и становали су у старој касарни 2. пука.“

Однос међу њима био је карактеристичан. Активни официри су били сложни без обзира на народност, док су резервни официри били подељени на народности, нису се уопште дружили са активним официрима. Чеси су образовали и певачки хор и позориште, давали су јавне концерте. Од заробљених музиканата образовао је капелник Покорни велику и првокласну музику“.

Заробљенички логор у Нишу, функционисао је до почетка окупације Ниша и уласка бугарских трупа у град, почетком новембра 1915. године.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s